уторак, 10. јануар 2017.

Badnji dan i Božić

Dan kada se porodica okuplja u porodičnom domu oko svog ognjišta, u isčekivanju najvećeg i najradosnijeg praznika Božiča. 


Neka od starih verovanja kažu da na Badnji dan treba praštati, pomiriti se sa onima sa kojima smo u svađi, vratiti pozajmljeno....


Badnje veče uvek okupi sve članove porodice na tradicionalnu večeru za koju se uvek priprema posna hrana. Običaj je da domaćin ili muški član porodice bude zadužen za donošenje badnjaka, po badnjak odlazi domaćin sam ili sa sinovima u koliko ih ima ili unucima, u društvu rođaka, prijatelja, kumova... 



Badnjak treba da sačinjava grančica hrasta ili cera, seče se i zaseca sekirom ukoso sa istočne strane...  Kako kaže narodno verovanje, Badnjak se treba preseći sa tri udarca sekirom, kad se donese kući  ostavi se uspravno pored  ulaznih vrata da tu stoji do večeri, a u dom se unese kad padne veče.


Ulazak Badnjaka u kuću simbolizuje i predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio.


Hrana koja se priprema i služi za Badnje veče je strogo posna, na stolu se nađu razna posna jela i poslastice, postavlja se bogata trpeza, da bi i godina koja je pred nama bila uspešna, rodna i berićetna.  Pored posne pogače, tu je pasulj prebranac, pržena ili pečena riba, razne pite, slane koje mogu biti sa kupusom i orasima, sa krompirom, pečurkama i slatke sa višnjama, jabukama, bundevom. Tu je i neizostavna  pečena bundeva, vino, med, razno voće: suve kajsije, urme, grožđe, šljive, smokve kao i orah, lešnik, badem.... Razne poslastice, obično to budu sitni kolači, mirisne vanilice, razne štanglice, orasnice, oblatne... 



Običaji vezani za Badnje veče se uglavnom prenose sa kolena na koleno, tako je bilo od davnina, tako je i danas.  Postoji verovanje da se na Badnje veče, uspostavlja simbolička veza sa našim precima... a mi smo tu i rado ih se sećamo, čuvamo u srcu svaku reč, svaki detalj, savet...



Jedan od običaja je svakako i taj da se jede na podu koji je pokriven slamom. Moram priznati toga se sećam još iz vremena kad sam bila dete, bilo je to vreme kada je naša nana pripremala praznik sa velikim ushićenjem, žureći da stigne i obavi sve na vreme, (uz našu pomoć, ma koliko ta pomoć bila mala) okupljajući nas u svoje naručje, sa puno ljubavi i topline. 



Pazila je naša nana na svaki detalj i svaku sitnicu. Trudila se da porodica bude na okupu, da za trpezom uvek vlada mir, spokoj, neka svečana tišina. Da smo svi tu, zajedno okupljeni jedni oko drugih. Širila je ljubav oko sebe, dobrotu i plemenitost duše, ta lepota njene duše i dalje lebdi u našem okruženju, posejala je seme koje još uvek klija, seme koje se zove ljubav. 



Naučila nas je svemu: kako biti i ostati čovek, kako brinuti o svom bližnjem, kako da prepreke i iskušenja koje nam život nosi savladamo lakše, jednostavnije, bezbolnije.  Da uvek  kraj sebe imamo one sa kojima možemo podeliti svoju i njihovu radost i sreću, kako ćemo  bol i tugu savladati lakše oslanjajući se jedni na druge, na bližnje svoje, porodicu, kumove, prave prijatelje... 



Toliko saveta, toliko lepih i toplih reči koje je izgovorila jedna mudra starica sa puno ljubavi i topline, reči  koje i dalje čujem kao eho...   Nekada je  malo  reći HVALA!

Mir Božji, Hristos se rodi!