Praznici

Još jedan Božić za nama

Vreme je praznika, ali ti dani više nisu isti, toliko dragih i voljenih  osoba nedostaju, gore su na nebu. Znam da žele da budemo srećni, da damo sve od sebe i nastavimo dalje, samo treba to umeti, treba se snaći, pronaći mir. Bol koju osećam svih ovih godina često je ne podnošljiva, nastala je praznina koja nikada više neće i ne može biti popunjena.

Nekada je u vreme praznika u našoj velikoj, srećnoj porodici vladala neka posebna, svečana atmosfera, bio je to period najlepših dana. Sa velikom radošću pripreman je svaki praznik, slava, rođendan, nekad je sve bilo drugačije, dok su i naši voljeni bili tu, sa nama…  

Bili su to dani koje smo svi voleli, a danas pričinjavaju bol, neka draga u mila  lica nedostaju tih dana još više, nisu među nama, njihova mesta ostaju prazna, niko ih ne može popuniti, nadomestiti…. a nedostaju, tako nedostaju da to boli svakog dana sve više, sve  bolnije. Često se pitam da li za tu vrstu bola postoji negde granica, znam da su tamo negde granični stubovi zvezde, a onda beskraj, granica bolu ne postoji, nema je, a boli tako snažno... 


Uspomene naviru, sećanja se nižu, vraća se sećanje na jedan divan period, na vreme kada je sve  bilo predivno, vreme koje pamtimo sa osmehom i posebnom toplinom oko srca. Dani kada se okuplja porodica, kad majka oko sebe okupi decu, želeći da su svi tu, kraj nje, da ih sve zagrli i prva im čestita praznik. Da svima podeli dovoljno pažnje i ljubavi, a žureći da sve bude gotovo i na vreme, da se ne kasni sa ručkom, da sve bude savršeno ukusno. Vodeći računa da uposli sve u kući, one najmlađe oko postavljanja svečane trpeze, dajući im samim tim do znanja kako je njihova pomoć bitna i od velike važnosti, a posao odgovoran, da svi članovi porodice učestvuju u pripremanju tog posebnog dana, koji se praznikom  zove. Prekrasni stolnjak se donosi na sto, da sve izgleda još svečanije, uz odabrano posuđe, baš onako kako je majka uvek htela, besprekorno, ljupko, a tako toplo, milo. I dok su svi zauzeti svojim poslom, trudeći se da zaduženje obave bez greške i propusta, osećajući koliko je njihova odgovornost velika da  za taj svečani dan trpeza bude posebno lepa.


Baka koja je bila uvek tu kao najveći profesionalac i veliki znalac u kuhinji, spretna da svojim rukama umesi najukusnije pite, prekrasno hrskave banice i gibanice, pogače, mirisne vanilice... svojim iskustvom, brižnim, a milim pogledom i spretnim rukama nadgleda da li je sve kako treba, vodeći računa da ništa ne zataji, da sve bude pod kontrolom i njenim budnim okom. 


Ima li veće sreće od dana kad je praznik i svi su tu. Kad su tu draga, mila lica, puna ljubavi i topline, nasmejani, vedri, kad za stolom vlada sreća i spokojstvo koje porodica čini. Toplina porodičnog doma je najveći dar i najveće blago svih nas.... Nažalost postoje trenuci koji bole, a uspomene se nižu jedna za drugom, sećanja naviru, a duša boli, bez obzira koliko je vremena prošlo od gubitka voljene osobe. Neke voljene osobe su nam oduzete, otrgnute iz naših života i  jedan  naš deo života otišao je sa njima, izgubili smo tlo pod nogama, srušio se deo našeg čarobnog sveta. Ostale su samo drage i divne uspomene kojih se sećamo sa toplinom u srcu. Znam i osećam da su oni uvek tu, znam da žele da budemo srećni, osećam njihovu blizinu u svom srcu,  bdiju nad nama naši anđeli čuvari, a bol ne prolazi, živimo od sećanja...


A praznik je, treba ustati i krenuti dalje, a plakala bi, treba biti mama, supruga, sestra, snaja, ujna, nina, okružuju te oni koje voliš i koji te vole... treba staviti osmeh na lice i opet biti srećan, oni imaju pravo na to, to je i njihov, naš praznik. Treba  nastaviti dalje, uporno, iznova i iznova, podeliti ljubav, oni je zaslužuju, baš onakvu ljubav koju sam i sama dobijala. Zato su  porodični praznici važni, treba uživati u društvu najdražih, prijatelja, kumova, dočekati goste u dobrom raspoloženju. Sad će oni samo što nisu.... 


Evo i naših prijatelja,  naša drugarica na vratima, sa osmehom i tortom,  zna koliko je dan Božića  za nas poseban, jednog isto ovako snežnog dana Božića pre dosta godina, kad smo svi bili skupa i srećni, nas dvoje mladih, zaljubljenih, obećasmo jedno drugom da će naša ljubav trajati večno,  da ćemo se uzajamno pomagati i čuvati svakog zla, deliti loše i dobro skupa. Tako bi do dana današnjeg i biće dok bude i nas samih... 


Gosti su već tu...  pozdravljaju nas rečima: 
,,Mir Božji, Hristos se rodi,,  otpozdravljamo  ,,Vaistinu se rodi,, 

Hvala naša draga  Danijela Stevanovic, torta je zaista bila izvrsna, kao što je i svako naše druženje...   Torta urađena po recepru      Džejmi Oliver    -   Kolibri torta  za dekoraciju se pobrinula naša Kristina uz maminu (moju)  malu pomoć, hvala vam, divne ste....

Sada mi stvaramo nove uspomene i delimo ljubav, baš kao što smo i sami primali nekad....


Badnji dan i Božić

Dan kada se porodica okuplja u porodičnom domu oko svog ognjišta, u isčekivanju najvećeg i najradosnijeg praznika Božiča. 


Neka od starih verovanja kažu da na Badnji dan treba praštati, pomiriti se sa onima sa kojima smo u svađi, vratiti pozajmljeno....

Badnje veče uvek okupi sve članove porodice na tradicionalnu večeru za koju se uvek priprema posna hrana. Običaj je da domaćin ili muški član porodice bude zadužen za donošenje badnjaka, po badnjak odlazi domaćin sam ili sa sinovima u koliko ih ima ili unucima, u društvu rođaka, prijatelja, kumova... 



Badnjak treba da sačinjava grančica hrasta ili cera, seče se i zaseca sekirom ukoso sa istočne strane...  Kako kaže narodno verovanje, Badnjak se treba preseći sa tri udarca sekirom, kad se donese kući  ostavi se uspravno pored  ulaznih vrata da tu stoji do večeri, a u dom se unese kad padne veče.


Ulazak Badnjaka u kuću simbolizuje i predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio.


Hrana koja se priprema i služi za Badnje veče je strogo posna, na stolu se nađu razna posna jela i poslastice, postavlja se bogata trpeza, da bi i godina koja je pred nama bila uspešna, rodna i berićetna.  Pored posne pogače, tu je pasulj prebranac, pržena ili pečena riba, razne pite, slane koje mogu biti sa kupusom i orasima, sa krompirom, pečurkama i slatke sa višnjama, jabukama, bundevom. Tu je i neizostavna  pečena bundeva, vino, med, razno voće: suve kajsije, urme, grožđe, šljive, smokve kao i orah, lešnik, badem.... Razne poslastice, obično to budu sitni kolači, mirisne vanilice, razne štanglice, orasnice, oblatne... 



Običaji vezani za Badnje veče se uglavnom prenose sa kolena na koleno, tako je bilo od davnina, tako je i danas.  Postoji verovanje da se na Badnje veče, uspostavlja simbolička veza sa našim precima... a mi smo tu i rado ih se sećamo, čuvamo u srcu svaku reč, svaki detalj, savet...



Jedan od običaja je svakako i taj da se jede na podu koji je pokriven slamom. Moram priznati toga se sećam još iz vremena kad sam bila dete, bilo je to vreme kada je naša nana pripremala praznik sa velikim ushićenjem, žureći da stigne i obavi sve na vreme, (uz našu pomoć, ma koliko ta pomoć bila mala) okupljajući nas u svoje naručje, sa puno ljubavi i topline. 



Pazila je naša nana na svaki detalj i svaku sitnicu. Trudila se da porodica bude na okupu, da za trpezom uvek vlada mir, spokoj, neka svečana tišina. Da smo svi tu, zajedno okupljeni jedni oko drugih. Širila je ljubav oko sebe, dobrotu i plemenitost duše, ta lepota njene duše i dalje lebdi u našem okruženju, posejala je seme koje još uvek klija, seme koje se zove ljubav. 



Naučila nas je svemu: kako biti i ostati čovek, kako brinuti o svom bližnjem, kako da prepreke i iskušenja koje nam život nosi savladamo lakše, jednostavnije, bezbolnije.  Da uvek  kraj sebe imamo one sa kojima možemo podeliti svoju i njihovu radost i sreću, kako ćemo  bol i tugu savladati lakše oslanjajući se jedni na druge, na bližnje svoje, porodicu, kumove, prave prijatelje... 


Toliko saveta, toliko lepih i toplih reči koje je izgovorila jedna mudra starica sa puno ljubavi i topline, reči  koje i dalje čujem kao eho...   Nekada je  malo  reći HVALA!
                                             Mir Božji, Hristos se rodi!

Uskrs


Uskrs se smatra jednim od najvećih hrišćanskih praznika, kada se slavi dan Hristovog vaskrsnuća, obeležava se u svakoj porodici i svakom domaćinstvu.


Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji je usko vezan za ovaj praznik, a koji se nije iskorenio do danas, jeste farbanje jaja za Uskrs. Vaskršnjim jajetom dočarava se smisao Vaskrsenja - kako iz mrtvila nastaje život. 


Na dan Uskrsa  - Ujutru se valja umiti vodom u kojoj je potopljen dren, zdravac, bosiljak i crveno vaskršnje jaje.


Običaj je i da se deca dodirnu crvenim jajetom da bi bila crvena i zdrava tokom cele godine.


Za vreme praznika, deca, prijatelji, rođaci i  gosti koji dođu u kuću daruju se uskršnjim  jajetom, koje je simbol obnavljanja prirode, života i radosti kako za onog koji prima, tako i za onog koji daruje uskršnje jaje.


Ljudi se za ovaj praznik pozdravljaju sa:  ,,Hristos vaskrse,, i ,,Vaistinu vaskrse,,


                                   Hristos vaskrse  - Vaistinu vaskrse



Mir božji, Hristos se rodi!




Svim vernicima od srca želim srećan Božić. Budite zdavi, srećni, okruženi dobrim ljudima i sami budite humani, plemeniti i tolerantni. 

Kuvajmo srcem!